ruza158

Хеј ти! Тешко ми је да почнем писати ово, не зато што не знам о чему писати и како, већ зато што бих жељела да ово што напишем буде савршено, баш као што је била моја љубав према теби. Савршена...

Желим да ти кажем да ми недостајеш. Пуно. Али, можда ми више не недостајеш ти, већ само она љубав коју сам осјећала према теби. Она љубав која jе чинила да се осјећам живом, да се осјећам дјететом. Дјететом које воли, које искрено воли. Недостаје ми онај осјећај потпуне преданости неком другом бићу, некој другој души...

Недостаје ми да умирем због те љубави, као и то да живим само због ње. Да ми даје снагу да преживим оно најгоре, да ме тјеши, да ме дигне када паднем...Треба ми она нада да ћемо се можда једног дана ипак срести. Да ћу опет срести тебе, мог принца на бијелом коњу. Недостаје ми нада и вјера у љубав, у срећу...

Вољела бих да опет могу вољети онако јако и снажно, предано и невино, баш онако како сам вољела тебе. Како сам вољела једино тебе. Недостаје ми то да ми недостајеш, да те тражим, призивам, да те требам, да те волим. Недостаје ми то да те волим. А да ли ми ти недостајеш, то ти не знам рећи. Не знам ти ни рећи да ли те још увијек волим или сам, можда, само себична, па те враћам у своје сјећање само да бих се осјећала опет онако дивно и наивно, да бих се осјећала опет као дијете. Да бих опет вољела као дијете.

Постоји много ствари које сам ти прећутала. Ствари и ријечи које ти нисам могла рећи. И многе од њих себи могу опростити што су остале неизговорене. Али, себи не опраштам једино двије тако мале, а тако важне и искрене ријечи, које ти ниси чуо са мојих усана, а заслужио си да их чујеш...Те ријечи су ВОЛИМ ТЕ....

Хоћеш да знаш шта ми још недостаје? Ах, онај осјећај када сам била поред тебе. Били смо само ми, само нас двоје. Нико више. И онај поглед твој, онај сјај у очима, сјај због којег сам те, мислим,  и завољела. Недостају ми снови. Снови у којима си био ти, снови због којих сам сатима знала неутјешно плакати и исто тако се данима радовати.

О мој Боже, како ми све то недостаје! Знаш ли како је дивно имати осјећај да си рођен само због тога да некога волиш? Имати осјећај да припадаш некоме? Да си рођен само за њега? Ја знам.

Често плачем, патим за нечим, жалим се на живот, судбину и срећу. Али, искрено, немам потребу и право на то. Заправо, ја сам веома срећна. Срећнија од многих других. Ја сам имала тебе и вољела сам онако како само мало људи може. Имала сам ту срећу да пронађем тебе, особу коју сам тако могла вољети. А ти...ако си и у једном трену осјећао ово што сам и ја, и ти си срећник. Али си још срећнији зато што те је неко волио овако, искрено, дјечији. А обоје смо срећни зато што се срели.

Не жалим ни због чега. Ни због једне једине секунде која је била посвећена теби. Можда сам ти ово требала рећи. А можда и нисам. Сад није ни битно. Али сам сигурна да си ти ово, не знао, него осјећао.

Желим још само да ти кажем ХВАЛА. Хвала што постојиш и што си постојао, и што си био дио мог живота. И хвала ти зато што сам те вољела...